Pet go­di­na na­kon po­ja­vlji­va­nja pr­vog iz­da­nja mo­je knji­ge „Vra­ne­ška le­gen­da“, ko­ja se do­mi­nat­no ba­vi isto­rij­skom osno­va­no­šću pre­da­nja o na­stan­ku na­zi­va mje­sta Pa­vi­no Po­lje, ak­tiv­no­šću jed­nog ili vi­še auto­ra po­ja­vi­la se knji­ga „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi”, ko­jom se po­ku­ša­va ne­gi­ra­ti sve na­ve­de­no u mo­joj knji­zi, op­tu­žu­ju­ći me, pri­tom, za oti­ma­nje „na­še kul­tur­ne ba­šti­ne u Vra­ne­šu“, (bez ob­ja­šnje­nja či­ja je to „na­ša“ kul­tur­na ba­šti­na i ko je to oti­ma?!), stva­ra­ju­ći si­tu­a­ci­ju van­red­nog sta­nja i po­zi­va­ju­ći na uz­bu­nu.
Sa na­mje­rom da po­što-po­to bu­de za­pa­žen, pot­pi­snik ove knji­ge-pam­fle­ta Ivo Jok­si­mo­vić, uz uvre­dlji­ve ko­men­ta­re i pod­me­ta­nja na moj ra­čun, sa­op­šta­va na­vod­no no­ve, a za­pra­vo pot­pu­no iz­mi­šlje­ne po­dat­ke o ovom pre­da­nju, sa efek­tom iza­zi­va­nja jef­ti­nog sen­za­ci­o­na­li­zma. Iako se ra­ni­je ni­je ba­vio pro­šlo­šću Vra­ne­ša, ni­ti je u po­me­nu­toj knji­zi po­ka­zao da po­sje­du­je iole ozbilj­ni­je zna­nje o isto­ri­ji to­ga pod­ruč­ja, autor ima am­bi­ci­ju da da ko­na­čan sud o na­ve­de­noj te­mi, pa, shod­no svo­joj sa­mo­za­lju­blje­no­sti i pre­ten­ci­o­zno­sti, da­je i na­slov knji­zi: „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“.
Da pod­sje­tim, u knji­zi „Vra­ne­ška le­gen­da“ sa­ku­pio sam še­sna­est ver­zi­ja pre­da­nja o na­stan­ku to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje; sva­ko to pre­da­nje sam po­na­o­sob ana­li­zi­rao, do­ka­zu­ju­ći nje­go­vu mo­gu­ću isto­rij­sku ute­me­lje­nost. Pr­va ver­zi­ja ovog pre­da­nja ob­ja­vlje­na je na tur­skom je­zi­ku dav­ne 1901. go­di­ne, ko­ju je ka­sni­je pre­veo i ob­ja­vio srp­ski isto­ri­čar Gli­ša Ele­zo­vić, 1931. go­di­ne u skop­skom ča­so­pi­su „Ju­žni pre­gled“. U toj, pr­voj ver­zi­ji pre­da­nja, po­mi­nje se dje­voj­ka Pa­va, lje­po­ti­ca i je­di­ni­ca, ko­ja se uda­la za isla­mi­zi­ra­nog mje­šta­ni­na Ha­san­be­go­vi­ća. Na­red­ne, 1902. go­di­ne, ovo pre­da­nje, go­to­vo isto­vjet­no, za­pi­su­je po­zna­ti et­no­graf, osni­vač i pr­vi di­rek­tor Plje­valj­ske gim­na­zi­je Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić, i ob­ja­vlju­je u svo­joj stu­di­ji „Sred­nje Po­li­mlje i Po­tar­je“. Pro­fe­sor Đu­kan Jok­si­mo­vić, et­no­graf i is­tra­ži­vač, u knji­zi „Do­nji Ko­la­šin“, 1939. go­di­ne ob­ja­vlju­je pre­da­nje o na­stan­ku to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje, u ko­jem nam sa­op­šta­va no­ve de­ta­lje u ve­zi sa ovom pri­čom: Pa­va je kćer­ka „ne­kog kne­za Mi­li­ki­ća“, a njen muž je isla­mi­zi­ra­ni Jok­si­mo­vić, ko­ji je, ka­ko se na­vo­di, „na­kon tur­če­nja po­stao pa­ša“, i vra­tio se u svoj rod­ni kraj; tu se za­lju­blju­je u vra­ne­šku lje­po­ti­cu Pa­vu, ko­ja je brak s njim uslo­vi­la da osta­ne u svo­joj (pra­vo­slav­noj) vje­ri, na što je pa­ša i pri­stao. Taj pa­ša, isla­mi­zi­ra­ni Jok­si­mo­vić, ko­me se ne na­vo­di ime, svo­me je bra­tu Jok­si­mu, ka­ko na­vo­di prof. Đu­kan Jok­si­mo­vić, obez­bi­je­dio kod sul­ta­na kne­žev­sku ti­tu­lu u Vra­ne­šu.
Ka­sni­je ver­zi­je pre­da­nja sa­mo će se na iz­vje­stan na­čin na­do­gra­đi­va­ti na pr­ve tri po­me­nu­te. Isto­ri­čar dr Ejup Mu­šo­vić, pi­šu­ći o svo­jim Mu­šo­vi­ći­ma, u „Isto­rij­skim za­pi­si­ma“ 1981. go­di­ne, na­vo­di i pre­da­nje ko­je je, ka­ko ka­že, za­bi­lje­že­no po ka­zi­va­nju nje­go­vih ro­đa­ka, Mu­šo­vi­ća, s kra­ja 19. vi­je­ka. U toj ver­zi­ji, osim de­ta­lja iz pret­hod­nih ver­zi­ja pre­da­nja, po­mi­nje se i da je Pa­va ro­di­la tri si­na – Mu­ša, Ha­sa­na i Da­u­ta; da su si­no­vi iz­u­zet­no vo­lje­li svo­ju maj­ku Pa­vu itd. Ejup Mu­šo­vić sma­tra da su Mu­šo­vi­ći po­tom­ci Mu­ša, Pa­vi­no­ga si­na. Pre­da­nje su za­pi­si­va­li i isto­ri­ča­ri: prof. dr Žar­ko Šće­pa­no­vić, prof. dr Bo­ži­dar Še­ku­la­rac, Vu­ko­man Ša­li­pu­ro­vić; pre­da­nje je ob­ja­vlje­no i u „Isto­rij­skom lek­si­ko­nu Cr­ne Go­re“, ko­ji su ure­di­li prof. dr Šer­bo Ras­to­der i prof. dr Živ­ko An­dri­ja­še­vić, kao i broj­ni lo­kal­ni hro­ni­ča­ri (me­đu ko­ji­ma su, po ka­ri­ki­ra­nju i iz­mi­šlja­nju, za­pa­že­ne dvi­je ver­zi­je Lju­bo­mi­ra Jok­si­mo­vi­ća, u „Ro­do­slo­vu Jok­si­mo­vi­ća“ 2004), ko­ji su pre­da­nju do­da­va­li no­ve de­ta­lje ko­ji se, sa re­al­nog i isto­rij­skog aspek­ta, ni­ka­ko ni­je­su mo­gli uklo­pi­ti u pr­vo­bit­nu ver­zi­ju pre­da­nja iz 1901. go­di­ne. Đor­đi­je Jok­si­mo­vić u „No­vo­pa­zar­skom zbor­ni­ku“ 1994. go­di­ne pr­vi put po­mi­nje (iz­mi­šlja!) ime Pa­vi­no­ga mu­ža – Ah­met(d), bez isto­rij­skog ute­me­lje­nja. Ta­ko­đe, on pr­vi put sa­op­šta­va (mo­žda opet iz­mi­šlja?) da su dvi­je nad­grob­ne ka­me­ne plo­če, ko­je se na­la­ze u obli­žnjem gro­blju, ne­da­le­ko od cen­tra Pa­vi­no­ga Po­lja, na ko­ji­ma su krst i po­lu­mje­sec, gro­bo­vi Pa­ve i Ah­me­ta. Sto­ga, ka­da Ivo Jok­si­mo­vić, autor ove ne­sva­ki­da­šnje pa­škvi­le, sa­op­šta­va da se že­li ob­ra­ču­na­ti sa oni­ma ko­ji „spro­vo­de pro­je­kat uni­šte­nja zna­čaj­nog di­je­la kul­tur­no-isto­rij­skog na­slje­đa Vra­ne­ša“, vje­ro­vat­no mi­sli upra­vo na svo­je bli­ske ro­đa­ke – Đor­đi­ja i Lju­bo­mi­ra Jok­si­mo­vi­ća, ko­ji su uni­je­li (iz­mi­sli­li!) vi­še no­vi­na u pre­da­nju o na­stan­ku to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje, ne­go svi osta­li za­pi­si­va­či ovog pre­da­nja!
Sa­da smo, da­kle, u pri­li­ci da u knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“ pro­či­ta­mo „re­vo­lu­ci­o­nar­no“ isto­rij­sko ot­kri­će u ve­zi sa ovim pre­da­njem – Pa­va je bi­la mu­ško! Na­ža­lost, autor (auto­ri!) ovog so­či­nje­ni­ja su us­kra­ti­li či­ta­o­ce za de­ta­lje Pa­vi­ne uda­je.
U „Ro­do­slo­vu Jok­si­mo­vi­ća“ za­pi­sa­ne su dvi­je ver­zi­je pre­da­nja o na­stan­ku mje­sta Pa­vi­no Po­lje, za ko­je autor Ro­do­slo­va na­vo­di da su isti­ni­te. U pr­voj ver­zi­ji pre­da­nja iz „Ro­do­slo­va Jok­si­mo­vi­ća“ na­vo­di se da se Pa­vin muž, pri­je ne­go što će pre­ći na islam, zvao Mi­ljan Jok­si­mo­vić, te da mu je maj­ka An­đe­li­ja, ka­ko se na­vo­di, „na br­zi­nu is­pro­si­la dje­voj­ku Pa­vu“, da bi ga spa­si­la od od­vo­đe­nja u ja­ni­ča­re. Sa­da, ka­da nam je ot­kri­ven ovaj sen­za­ci­o­na­lan po­da­tak, da Pa­va ni­je bi­la žen­sko, već mu­ško, bi­lo bi vi­še ne­go in­te­re­sant­no ču­ti – ka­ko je te­kla ta pro­sid­ba?; ka­ko je re­a­go­va­lo okru­že­nje?; a tek ka­ka­va je bi­la re­ak­ci­ja Cr­kve?! Ali nas autor ove naj­no­vi­je „ver­zi­je“ pre­da­nja o Pa­vi (I. J.) us­kra­ću­je za ta­kve pi­kan­te­ri­je. Ma­da, su­de­ći po ko­lek­tiv­nom tru­du ko­ji je ulo­žen u pi­sa­nje ove knji­ge, vje­ru­jem da su auto­ru(ima) po­zna­ti i ti de­ta­lji. I za dru­gu ver­zi­je pre­da­nja, ko­je je za­pi­sa­no u „Ro­do­slo­vu Jok­si­mo­vi­ća“, autor (Lj. Jok­si­mo­vić) ta­ko­đe na­vo­di da je isti­ni­ta – iako je pot­pu­no raz­li­či­ta od pret­hod­ne.(!?) Ali te nas „fi­ne­se“ sa­da ne op­te­re­ću­ju! U toj ver­zi­ji se, na­i­me, na­vo­di da je „U Cr­noj Go­ri, kod Pa­vi­na Po­lja, ži­vio ne­ki pop Jok­sim sa že­nom Pa­vom i dje­com...“ Iz ove ver­zi­je nam je ja­sno da je pop bio u bra­ku sa Pa­vom, ko­ja je, po Ivu Jok­si­mo­vi­ću – mu­ško! Zbu­nju­je, ka­ko su ima­li dje­cu?!
Ti­me, da­kle, pre­da­nje o na­stan­ku to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje do­bi­ja no­vu di­men­zi­ju i dru­gi zna­čaj! Sto­ga bi­smo se, i po­red oči­te zbu­nje­no­sti i ne­vje­ri­ce, mo­gli za­hva­li­ti auto­ru ove knji­ge („Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“) ko­ji je, ovom (ko zna ko­jom po re­du!) ver­zi­jom do­mi­šlja­nja i iz­mi­šlja­nja pre­da­nja o na­stan­ku to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje, pri­ču osa­vre­me­nio! Ko ne vje­ru­je da je sve re­če­no mo­gu­će, ne­ka pro­či­ta knji­gu ili pri­u­pi­ta auto­ra (auto­re!) knji­ge „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“.
VE­SE­LIN KO­NjE­VIĆ, PU­BLI­CI­STA